Мама, тата, тетка и деда и други родитељски полигони

2023 Аутор: Jessica James | [email protected]. Последња измена: 2023-08-03 16:12

Без обзира колико је породица велика и ма колико посебно искуство имали њени чланови, у процесу васпитања главни су родитељи. Зашто је ово тако важно - каже Олга Белоусова, колумниста БеаутиХацк-а.

У становима у којима живе породице са бакама увек заудара на пециво и боршч. Веома је топло, подна лампа гори као дом, новине су сложене на равну хрпу, а уштиркани пешкири висе у кухињи. Али негде у ходнику сигурно ће се наћи руксак нехајно бачен после школе, а у мекој гомили тепиха подмукло се налази детаљ Легоа. У углу собе је татин сто са рачунаром, неразумљиви детаљи из нечега и листови белешки и исправки. Ту је, мало лево, мамина полица. На њему су мале бочице, неколико кутија и тако атрактивни мехурићи са лаком за нокте …

Неколико генерација и светова сусрећу се у једном врло ограниченом простору. Свакодневно додирујући и, често, болно сударајући се, открију читав свет - свет друге особе.

Истовремено, можда све и није тако срећно. Ово се посебно односи на тренутке образовања. Сваки од старијих чланова породице носи јединствено животно искуство и, међутим, од срца га жели поделити, улажући управо своје разумевање љубави и бриге у процес интеракције са дететом.

Међутим, вреди размотрити важну чињеницу: без обзира на то колико је породица велика и без обзира на посебно искуство њених чланова, главни у процесу васпитања су родитељи. Можда погреше стотину пута, али не може се занемарити да ће управо њихова неправда имати највећи утицај на формирање личности детета. У овом тренутку снага и одговорност се комбинују и изузетно је важно да ли их је родитељ свестан или „шета око инструмената“. Свима су познате приче о недоследном, често прилично оштром ставу родитеља у покушају да му врати право на моћ из категорије: „Показаћу вам ко је овде главни!“Запамтите да сама чињеница да треба изговорити такве ствари већ сигнализира да је замах у положају који вам не иде превише у прилог, толико да је „замах сабљом“дефинитивно последње што можете применити у овој ситуацији.

Погледајмо ближе два кључна концепта: родитељски ауторитет и родитељски редослед.

Први. Родитељ је старији, пунолетни члан породице који сноси велику одговорност за дететов живот у свим сферама и манифестацијама. Наравно, како беба одраста, ова одговорност се смањује - на крају крајева, она је већ у стању да сама нешто уради. Али генерално, одговорност је толико велика да скоро свака родитељска реакција постаје пример „како то учинити“у изворном извору. Ако у породичном систему ово подручје функционише без кварова, онда дете није оптерећено чињеницом да је дете. Не осећа се безначајно, слабо. Само што родитељ доноси важне одлуке, а дете може рачунати да ће га се чути.

Друго. Низ се састоји, пре свега, од прилично тачног и, могуће, монотоног списка родитељских приступа истој ситуацији, без обзира на расположење, здравствено стање и било које друге факторе. Кад дете види да родитељ даје сталне реакције, осећа се сигурно и нема разлога да сумња у родитељску љубав.

Ова два фактора су један од основних механизама за формирање здраве личности код детета. А сада пажња: ако толико зависи од двоје људи, шта се онда дешава ако су бака, деда, тетка и ујак значајни у систему? Можете претпоставити да је дететова пажња у овом тренутку у хаосу несразмерном годинама и способностима, а његова флексибилна психа ради према енергетски штедљивом и корисном плану: проналази једног од одраслих који одступа од утврђених правила мекше и лакше. Споља све то изгледа овако: апсолутно размажено дете „гради“целу своју велику породицу. То је значење изреке: седам дадиља има дете без ока.

Стога, драги родитељи, баке и деке, ујаци-тетке, ради ваше драге вољене деце, сложите се некако око основних правила породице и имајте воље да их се придржавате. И почните са најважнијим: мама и тата „владају“децом коју су родили. Али, наравно, најважније је да они владају собом.