Нова функција друштвених медија - привлачење колективне савести или како престати да се грдите због ненаученог француског језика

2023 Аутор: Jessica James | [email protected]. Последња измена: 2023-11-26 15:53

Уредница БеаутиХацк.ру Наталиа Капитса говори о новом тренду ка супер-ефикасности. Од када је постало срамота само лежати на каучу и гледати ТВ емисије, и шта стоји иза тога?

Наталиа Капитса

Инстаграм је невероватна звер. Истина, не увек нежна и не увек нежна. Ово није само информационо поље, већ права неверланд, у којој живе комплекси и неостварене амбиције. А увођењем карантина отворио сам му нову функцију - апел на колективну савест. Штета је, знате, у десет сати увече да оперете банану млеком (да, нутриционисти ће ми опростити, кравље млеко), када је врпца препуна брокуле и супер вежби за задњицу, од којих ће, цитирам, „изгорети“. У режиму самоизолације, ситуација са колективном савешћу се погоршала. Љубитељи банана млека имају нови разлог за забринутост: сопствену неефикасност. Док су сви „ван зоне своје удобности“, гледајући бесплатне онлајн курсеве на Универзитету Јејл и посећујући виртуелне изложбе, ви седите на каучу, бестидно бирајући нову серију. На руском. Не носећи никакво семантичко значење. Како престати бринути због овога? Хајде да схватимо!

Извини за мој француски

Искрено, после неколико недеља карантина, у мојој глави се настанио црв, који је повремено пузао из своје јаме подсећајући „ти ћеш, изгледа, да научиш француски“. У почетку сам га игнорисао. Тада ме је послала у шетњу. А онда је, оставивши по страни најдивнији роман Белве Плаин „Смиље“(успут га топло препоручујем), отворила туторијал са бедним погледом, јер „ти си неефикасна, Наташа“.

Претрпевши академски сат, лакнуло ми је кад сам поново узео књигу у руке, не сећајући се ниједне француске речи, осим „боњоур“, али стављајући себи плус у карму и зарађујући одличан разлог за објављивање на инста (одлична лекција, ево моје листе бесплатних апликација за студија и даље на листи). Ово је трајало недељу дана. А другог, нови црв се настанио у мојој глави, представљајући се као Логика.

Позивам све да га упознају. Према највећој консултантској компанији МцКинсеи, увођењем карантинских мера, време употребе екрана повећало се за 70%, док је више од половине од ових 70% признало да буквално „живи” на својим паметним телефонима и друштвеним мрежама. Сада, пажња, поставља се питање: одакле тим „становницима“друштвене мреже време за курсеве на Јејлу?

Чак и према теорији вероватноће, ових 50% зависника спада у добру половину вашег фида, показујући вештине високе ефикасности на својој страници.

Мој савет свима: радите шта вам драго! Наравно, ако је једини извор ендорфина и серотонина хамбургер са помфритом, треба нешто предузети и то хитно. Али ако вам је Плаинов роман дражи од било ког француског романа, престаните да се мучите и упоређујете га са Терминаторима из инстанције, који могу све, могу све, чине све на време.

Много рећи или учинити много?

Они који пуно говоре, мало раде - ово је уобичајена истина, против које не постоји ниједан аргумент са знаком „-“. Тада сам се сетио приче. Мој деда, који је увек живео по законима савести, никада није ишао у цркву, иако је поштовао све празнике и није кршио каноне.

Једном сам га питао зашто није ишао на услуге. А мој деда ми је испричао занимљиву причу: „Кад сам била мала, моја религиозна мајка је убрзала мене и мог брата. Већ са 10 година сам знао шта је то, иако мозак мог детета није разумео зашто не бих попио чашу свежег млека. Разлог за ово строго уздржавање биле су беседе локалног свештеника, који је позвао све (чак и децу) да се ограниче у храни како би избегли ватрене таве. Једног дана мајка ме замолила да одем до њега и донесем свеже печени хлеб. А сада замислите шта је осетио полуизгладнели десетогодишњи дечак када је на очевом столу угледао домаћу кобасицу и свежу сланину од чије се ароме стомак откотрљао у овнов рог. А онда сам схватио: говорити не значи! Важне су акције, а не речи. Цео живот живим по овом принципу “.

Од тренутка када се догодила ова прича, свет се преокренуо: наши дедови су добили рат, научили смо да летимо у свемир, измислили нове облике комуникације и постали зависни од мреже. И само је једно остало константно: они који пуно говоре мало раде.

Зашто широкој публици преносити да сте сјајни ако сте заиста сјајни? Ја ћу одговорити. Да сакупи аплауз публике. А ово нема никакве везе са ефикасношћу. Него - на комплексе и сталну жељу да некоме нешто докажете, зарађујући љубав, која се у идеалном случају даје управо тако.

Или можда она, ова ефикасност?

У потрази за сабласним идеалима, заборавили смо како да слушамо себе! Имитација и жеља да се придржавамо наметнутих стандарда потпуно су убили нашу сопствену „листу жеља“. Када сам поново покушао да седнем за час француског, питање је избијало у први план: да ли ми треба и ако да, зашто? Није пронађен ниједан разуман аргумент осим „хвалити се пијачним даном“. Вероватно је за све ово крив став „као људи“, који су становници постсовјетског простора упијали мајчиним млеком. И укључујући мене.

Бити искрен према себи. Проведите бар једно вече у дијалогу са својим унутрашњим ја. Можда вам заправо није потребан овај орах, али потребан вам је неко ко се сваки дан ћутке бави спортом и не емитује га на друштвеним мрежама у нади да ће добити овације.

Када јасно знате шта заиста желите, комплекси о „ефикасном - неефикасном“нестају.

Иначе, о банани са млеком. И овај „дует“, како се испоставило, није била истинска потреба, већ протест против наметнутих стандарда. И док сам прождирао ово скробно-лактозно лудило, моја душа је заиста тражила наставак историје јеврејских емиграната у Њујорку.